C:E:T platform BLOG, Release No. 1 by Tamara Petrović

Sasvim je moguće da verovanje po sebi znači posledicu iluziji da mladalačka snaga i naivna poletnost mogu da menjaju svet. Često se polazi od pretpostavke da upravo ono u šta verujemo je jedino ispravno, korisno svima i za njih dobro, jer naš fazon – to je filozofski kategorički imperativ, moderni the must i uniformnost kakvu samo možeš poželeti.
Verovanje u ideologije, verovanje u ideale, verovanje u lidere, verovanje da propovednik praktikuje svoju propoved. A svako izbegavanje delovanja po neizbežnom spisku zadataka iz objekta verovanja donosi krivicu ka sebi, i drugima, jer – oni zaista ne razumeju žrtvu vernika.

Aktivisti neizbežno imaju rok trajanja, koja god da im je aktivistička religija, odakle god poticao njihov podsticaj i drive, a sasvim slučajno u nekim vremenima ima dovoljno takvih, rokom ograničenih, koji će napraviti revoluciju. A revolucija se definiše tek decenijama posle kao takva, ukoliko je takve uopšte i bilo.
Nevladisti i partijaši. Jedni se ne vladaju, drugi partijaju. Velika žurka po džepu onih što spavaju – pasivista. Jer je građanska svest trebala biti sadašnjost, a već je u trpnom stanju. Kao da su angažovani samo oni što igraju divlje igre oko većih jedinica nego što je potrošačka korpa ili prosečna plata. Znate šta je to i ko je to. Najčešće bivši aktivisti.

Ali aktivizam postoji i kao neplaćeni rad, istinsko zalaganje za sve ono za šta ne znaš ni zašto si se borio, nakon, u najboljem slučaju, decenije delovanja… Tako kažu razočarani. Tvoja očekivanja – tvoja odgovornost.

A kada država ima rok trajanja, kao čvrsto uspostavljena struktura prema zemaljskim zakonima, zašto bi onda malo adolescentski “zrele” energije duže trajalo…

Zapališ se za nešto pa te prođe. Pomnožiš to sa prolaznošću konteksta i dobiješ znak pitanja koji se odnosi na postojanje aktivizma.
Mladi ljudi u Srbiji nisu osetili sigurnost opšteg tipa da bi imali izvesni višak da poklone drugima. Volja za izgradnjom boljeg društva, ako bi i postojala, bila bi instant upucana van šanse za igradnjom boljeg sebe. Vreme prolazi, a u međuvremenu – to vreme je prošlo. Dok novo vreme stalno dolazi, ako uspeš da se sinhronizuješ i prilagodiš.

Oblici najčešće ne nestaju, već se transformišu, regenerišu i pretvaraju u nešto novo. Uz malo inovativnosti – i ne do sada viđeno.
U kombinaciji čiste logike, osećaja za trenutak i stanje kolektivnog, a uz održanje dobrih namera i empatije nastala je C:E:T platforma – nova osnova, novi okvir, novi sadržaj, novi oblik.
Prirodni priraštaj ideja i novina nije opao, jer se nismo uprosečili u stilu medveda koji drema. Možda još uvek tihi, ali sigurni da je ispravno isporučivati kvalitet kao jedini alat.
Simbolika vremena je podsetnik na sadašnji trenutak i svesnost o njemu, odnosima i uticajima. Nije važno da li poseduješ sat, već da znaš koliko ima sati.